Svatko od njih ima svoju životnu priču i razlog zašto je sada na ulici. Nije im lako, a još im je teže u ovo doba pandemije koronavirusa, ali i potresa. Beskućnik Slobodan otvorio nam je dušu i ispričao potresne detalje iz svog života i s čime se sve bori. On je doživio osobni bankrot dok se nalazio u Srbiji te se odlučio vratiti u svoj rodni Zagreb. Na ulici živi već deset godina.
“Ja bih samo molio ljude da ne osuđuju, što bude bude. Prvo sam otišao u policiju. Korak po korak”, započinje svoju priču Slobodan.
A ti koraci nekad su mu bili iznimno teški. Prije par godina Slobodan je koristio dvije štake, a sada jednu. Ima 50 godina, izgubio je oba roditelja, a sestra mu živi u Njemačkoj. Bori se s nekoliko bolesti. Između ostalog ima shizofreniju, a bori se i s depresijom.
“Toliko sam iscrpljen. Ja se grizem svaki dan, u milosti sam”, kaže nam Slobodan.
Naš sugovornik kaže, navikao je raditi. Da je to sada fizički moguće, radio bi u kuhinji i imao pristojan život, govori. No beskućnicima u ovo doba pandemije i potresa je još teže, priznaje Slobodan. Dolazi ljeto, bit će sada valjda lakše, kaže. Zimski mjeseci su posebno teški.
“Zimu sam proveo u vagonima. Imamo jednu sretnu okolnost nakon potresa prošla je zima, i ima napuštenih objekata. Ti objekti su prazni i tako se snalazimo”, priča Slobodan.
Kasne sate Slobodan lakše podnese. Popodne ga zna uhvatiti tuga i depresija. To bude toliko jako da mu ne pomažu ni lijekovi, objašnjava.
“Noć me smiruje, dan me uznemirava. Kada padne noć, kažem si ‘sutra je novi dan’. I onda se probudim ujutro, pa sve ispočetka”, kaže.
U Hrvatskoj, Slobodanovu sudbinu dijeli oko 2000 ljudi, dok samo u Zagrebu na ulici živi oko 500 do 700 ljudi. Zbog cijele situacije s pandemijom, beskućnicima je još teže pronaći posao. Najmlađi beskućnik u prihvatilištu bio je tek punoljetan, a više o životu beskućnika u Hrvatskoj i što ga je posebno potreslo ispričao nam je Slavko Mađor iz Hrvatske mreže beskućnika.
“S 18 godina je ostavljen u Zagrebu u prihvatilištu, bez ikakve pomoći. Oca i majku nije upoznao. Bio je kod nas i odjednom je nestao na tri tjedna. Kada se pojavio, pitali smo ga gdje je bio jer smo se zabrinuli. Zvali smo tada hitnu, policiju, ma sve žive. On nam je odgovorio da nije navikao da se netko brine za njega”, opisao nam je situaciju Slavnko.
Slobodan kaže, za neke građane su beskućnici doslovno nevidljivi. Dok im neki znaju uljepšati dan.
“Imate svakakvih situacija. Jedanput mi je prišao jedan gospodin i dao mi je 200 kuna, a imate nekih koji bi radije da nestanemo, neki nas i mrze”, kaže Slobodan.
Često se stvaraju o predrasude o beskućnicima. Jedna od njih je da su alkoholičari.
“Meni je svejedno, smrti se ne bojim, više se bojim života. Što će biti sa mnom za 10 godina, to je problem. Za mene izlaza nema, ali za mlade ljude koji su oko mene, ima. Za mene ne, osim neke milost, jedino da dobijem na lotu”, zaključuje.
