I… eto ti ljeta.
Vrvi od bezbrižnosti, slobode, nezaboravne zabave. Ispravak, vrvilo bi da nisam upravo završila osmi razred i ne prolazim ovu kalvariju upisa. U agoniji vlastite duše prek interneta, pratim kako se moja budućnost diže ili spušta…ovisno o crti, naravno.
Psihički krvarim.
U jednom trenutku sam profesor kvantne fizike, u drugom perač prozora (bez uvrede, tho. Zapravo, fantastičan posao-imaš priliku gledati sve s visoka) Ok, dok u mislima začepljenog nosa skačem s mola u azurno more, budi me zvonjava mobitela, iritantna na previše levela. O, kakvog li čuda! Moja mama: “Laurice moja, bubamarice moja, kako stojimo s crtom? Padaš? Dižeš se? Sjajno! U kojoj školi najbolje stojiš? Klasičnoj? Jesi li 100% sigurna za klasičnu, dušo? Ne, mama, ali sam 100% sigurna sa je tek podne a ti me već pomalo uznemiravaš, rano je.
Toliko o mom “slobodnom izboru”.
Odlučila sam se za tu školu jer ima, navodno, genijalnu dramsku skupinu. A, život je drama. Valja se pripremiti. Ok, sa podočnjacima do poda i samopouzdanjem koje brojčano varira s mojim godinama, ali u postocima, palim TV. Dosta mi je laptopa i crta i linija. Spalila sam sve majice na linije zbog ovo JesusChrist situacije.
Dakle, palim televizor… 1. program, Mamić, 2. program, Mamić. Nova, rtl, Mamić, Mamić, Mamić. Sada sam i iziritirana i ljuta i s podočnjacima do poda. Uzimam knjigu jer mi neće Mamić oduzimati vrijeme. Nećeš, razbojniče! Skidam s police knjigu koju sam pročitala tri puta.
U agoniji vlastite duše pratim tu ubogu crtu i praktički recitiram tu knjigu. Ne bih se čudila da mi iz nje iskoči Mamić. Prstima stišćem nos, zatvaram oči, ronim u kauč. Tonem u moje zagrebačko more…
