Tražili su pomoć, a zamalo su izgubili psa.
Jedna od naših čitateljica ispričala nam je što je proživjela na Veterinarskom fakultetu, gdje su njezinom otrovanom psu trebali pomoći. Dobili su sve samo ne to. Pas je sada dobro, ali traume koje je proživio na njemu su itekako ostavile traga. U nastavku prenosimo njezino pismo u cijelosti:
“Nemam običaj pljuvat po nikome, ali ovo moram podijeliti! Što se sve može očekivati od VETERINARSKOG FAKULTETA.
U četvrtak u popodnevnim satima moj Ares je otrovan. Te smo brzinom munje reagirali na sreću i otišli na Veterinarski fakultet i na kraju zažalili. Osim sto smo čekali da doktorica dobrih pola sata uzme anamnezu i tek onda počne pregledavati psa (pisanje na računalo nije joj jača strana). I pri samom pregledu psa počele su scene, nisu se ni pokazali psu odmah je išlo mjerenje temperature na što je pas okreno glavu jer je bio iznenađen što mu se počelo događat, a i zabolilo ga je (da odmah razjasnimo nije zarezao, pokazao zube, zalajao, nista, te se nije okreno prema studentici niti tehničaru, koji je bio kraj nje, nego prema meni) tehničar je odma počeo vikat ‘njemu treba brnjica’ i otišao je u drugu prostoriju po “brnjicu” odnosno po neku vrstu deblje špage. Zgroženi situacijom odmah smo odbili stavljanje te takozvane “brnjice” jer uz sve to bilo nas je troje koji smo došli s njim i koji se NE boje psa i koje pas poznaje. I naravno moj otac ga je cijelo vrijeme držao”.
“Nakon što ga je doktorica pregledala, odlučili su mu uvest kanilu da mu mogu izvaditi krv i da mu mogu infuziju dati. Pas je bio miran, ali tek iz trećeg puta su uspjeli uvest kanilu. Nakon toga je doktorica nas nagovorila s pričom o 1000 komplikacija da ga ostavimo preko noći kod njih na što smo pristali, normalno strah te za tvog ljubimca, još kad čuješ mogućnost krvarenja u pluća, prestanka disanja… ostaneš paf i normalno ja mu neću znat pomoć, oni su vetovi, oni su za to školovani.
Prije odlaska upozoreni su da pas nikad u svojih 6 god nije ostao sam u nepoznatom sa nepoznatim ljudima i da NIKAD nije bio u kavezu, boksu ili ičem sličnom.. Te im je naglašeno da za bilo kakav problem, bilo da bude nemiran ili bilo što zovu da dodem tamo i ako treba da budem s njim. Na to sve su oni se počeli kunuti da pas neće biti ni sekundu sam da ih i je zato 5 u dežurstvu, da netko bude sa životinjom. U 22 sata smo otišli s faksa, ostavivši svog Arčija.
U ponoć prvi put zovem jer je rečeno da će biti gotovi nalazi krvi, ali osnovni jer po noći oni ne rade detaljne pretrage. Tada mi je rečeno da je pas stabilno i da nalazi nisu gotovi. Za sat vremena ponovo zovem, po prvim nalazima leukociti malo povišeni, ali ništa alarmanto, te na pitanje kako je Ares dobivam odgovor da je dobro da je čak bio u šetnji… Nakon toga iza tri sata dobivam poziv s njihove strane da hitno dođem da je pas agesivan, da mu ne mogu prić i da ludi u kavezu… isti tren sjedam u auto s majkom i za 10 min dolazim do faksa”.
“Zvonim im na portafon jedna od studentica mi otvara i govori da brzo trčim za njom. Isti čas sam počela vikat ‘Ares, Ares’ da čuje moj glas i da zna da nije sam. Kada sam ušla u prostoriju nisam mogla vjerovati što vidim.
Moj Ares leži na leđima u boksu koprca se sa zaglavljenom glavom između rešetaka (inoks rešetke 6-8 mm tebele s razmakom od 5 cm između svake), pas je osim što je bio zaglavljen, bio krvave glave i prednjih capa, tehničar ga navlači za jednu prednju capu, doktorica u kanilu pusta nešto lagano za smirenje kako je rekla. U tom trenu pas se uspio otet tehničaru, uspio se okrenut na trbuh i osovit na noge. Isti moment sam se zaletila pred boks kleknula i kroz rešetke primila psa koji je svoju glavu isti tren stavio na moje rame.
Majku su izbacili iz prostorije, kada sam uvidjela da sama nemogu raširit rešetke tražila sam da odu do majke i da joj kažu da zove oca. Dok je on dolazio pas je počeo gubit snagu od tog sedativa i klonut. Nakon 15 min držanja psa da mu glava ne padne u uži dio di se počne gutit, molim tehničarku da mi ga pomogne primit za prsa jer meni su ruke počele popuštat, na što dobijem odgovor da će on njih ugrist i naravno nikakvu pomoć nisam dobila. A tehničar me polako odguruje da obriše krv ispred kaveza. Napokon je otac došao koji me zamjenio i tako čekao da dođu vatrogasci koji su hidrauličkim škarama proširili rešetke da Ares uspije izvuć glavu. I k svemu tome bili su mu ispod glave nije ih ugrizo niti je pokazo trunku agresije!!!!”
“Nakon što smo ga izveli iz kaveza, otac je otišao s njim van, ali ga je ponovo uveo u ordinaciju da mu izvade kanilu i tada doktorica govori nebulozu i cijela priča im počne padati u vodu, kako se to njegovo zaglavljivanje dogodilo u 10 min, koliko mi je trebalo da dodem do tamo. A gospođa je izjavila da si je isčupao kanilu i da su mu ponovo novu stavili. Hmm, kako psu koji divlja i koji je agresivan i kojem se bojiš ući u kavez možes ponovo staviti kanilu?!?!
Gospođa je izvadila kanilu bez problema da ju nije ni pogledo kamoli zarežao ili pokazao zube, tolko o agresivnom psu. A i svi koji znate mog Aresa znate da nebi ni mrava zgazio, da na nikog nikad nije zarežao, a kamoli ugrizao!!!
Umjesto izliječenog psa dobila sam pretučenog psa, s ranama oko očiju, koji je ostao bez 2 zuba, a jedan zub je napukao”.
“Pas u 10 min ne može rasiriti rešetke od inoksa, koje su na dva mjesta zavarene debljine 6-8 mm. Tko zna koliko se Ares mučio i koliko je bio tamo sam, zaglavljen i u panici, te kraj svega toga bolestan!! Fala Bogu, univerzumi i svemu živom i neživom što su ga sačuvali jer ne zelim ni napisat, ali tko zna kolko malo ga je odvajalo od onog najgoreg. Što je gospođa radila u međuvremenu, pošto tamo nije bilo više ljubimaca, samo dragi Bog zna. Al hvala dragom Bogu on je sad dobro, ali je jako istraumatiziran sad se boji i sam biti i svih mogućih zvukova”.
“Ovim putem bi se htjela zahvalit svim prijateljima koji su se brinuli i ispitivali o njemu, vatrogascima koji su u 4 u noći izašli na teren zbog psa (kažem zbog psa jer mnogi ne bi pomogli), svojim veterinarima odnosno veterinarskoj stanici Mala ambulanta Sesvete, dr.vet.med. Goranu Abramoviću i dr.vet.med. Renati Gaži na svoj pomoći u nastavku lječenja, svim savjetima i brizi”, napisala je čitateljica, koje je dodala i da su im na Veterinarskom fakultetu sve duplo naplatili “zbog šoka kojeg su pretrpjeli i jer je pas kriv za sve što se dogodilo”.
Poslali smo upit o ovog događaju Veterinarskom fakultetu, ali do objave teksta nismo dobili odgovor. Iz javne vatrogasne postrojbe Zagreb, pak, potvrdili su nam je da je do intervencije došlo.
