Rečenice koje je ispisao Purger s Bukovca snažno su odjeknule cijelim bićem jednog agramerskog sanjara.
Ljubav prema Zagrebu opisujemo riječima i rečenicima, no nekako nam uvijek fali ona prava, snažna izjava kojom bismo sugovorniku dočarali tu silinu emocija, sjećanja i istinskog doživljaja kad ga objumimo pogledom.
Teško je tu ljubav dočarati, teško je iz kutka srca iskopati dovoljno jak kraj kojim bi završili ispisanu knjigu o turbulentnom odnosu dvoje zaljubljenih – grada i čovjeka. Ipak, jedna priča nas je ostavila bez daha. Rečenice koje je ispisao Purger s Bukovca snažno su odjeknule cijelim bićem jednog agramerskog sanjara.
Milanov odgovor na vječno pitanje “Zakaj volim Zagreb”, objavljen u istoimenoj Facebook grupi, prenosimo u cjelosti:
“Zakaj volim Zagreb (Zagrab, Za gorom…)? Zato kaj sam se tu narodil predi 67 let. U Veslačkoj vulici do 3 mjeseca a onda u Bukovačkoj 29 provel prekrasno djetinjstvo. Po zimi se sličuhal na jezerima a po letu kupal. Pedesetih let prošloga stoljeća mi smo se deca, huncuti, sanjkali od bolnice na Rebru do Bukovačke vulice jer autih tad još ni bilo. Samo koji bolnički tutač svake dve vure i pokiji foringaš.
Si morete, denes, pajdaši moji, zmisliti da smo se na Bukovačkoj vulici nogometa mi deca igrali. Policajci (vu to vreme milicajci) su se na konjima po cesti špancijerali. Tatek me na tekme Dinama vodil (je, smo dvesto metri od stadiona živeli). Potlem sam sam na tekme hodil, prek ograde sme skakali i bogme po koji pendrek na riti osetili. Mamek me znal u dučana po fasung poslati. To je bil znameniti Bokulić, grajzleraj na čošku Maksimirske i Bukovačke i Sveticih. Pak mi ovak poveda: “Bracek, daj kupi frtalj kile somerice (ak nema onda kupi prezvuršt), kilu nulera, jen milihbrot, i, naj pozabiti, canštehere. Danas bumo za obed ajngemahtes imeli a potlem i cvečnknedle. Ak buš dober, mamicu posluhnul, onda bum i buhtle napravila.
Eto, tak je to negdar bilo, pajdaši moji. Potem sam puno belega sveta obišel, Amerike, Azije, Afrike, celu Evropu, po Al Kahiri, Stambolu, Dubaiu, New Yorku se špancijeral ali…mojega Zagraba…to nigdo razmeti nemre. Sad se po njemu španciram (uglavnom na kotaču) , niš me više vun ne vleče, tu uživam u sakom danu, na Bundeku, na Jarunu, u starom mojem Maksimiru. Kavicu si juranju u Virtuozu spijem, cajtunge pročitam, nekad i do Jelačić placa skočim da vidim s kim to ja denes živim.
Uživam promatrati ljude, babe kaj se s cekerima (denes su to ne više stari dobri cekeri nek nekakšna, bumo rekili, plastika) na tramvaj žuriju, a ponekad skočim i do Dolca grincajg ili koji pušlec cvetja za moju jedinu kupiti. I tak, ideju leta a ja mojeg Zagraba sve više i više volim. Za niš ga dal ne bi.
Uživajte u svojim životima, prijatelji i pajdaši moji. saki je dan Bogom dan. Se najbolje Jim želim i škrlaka skidam. Sluga sem (Zagraba) pokoren.”
>>>OVAKVU PRIČU O ZAGREBU JOŠ NISTE PROČITALI: Grad u plavom kaputu ima posebnu dušu! (FOTO)
